Svaki put kad se začuje: “Molimo Vas, pričekajte asistenta”, jedna od dvije vremešne blagajnice mora ustati sa svog radnog mjesta i provući se ispod inox ograde. Na tom putu ona se magično pretvara u “asistenta” Nikome nije jasno zašto se u 2026. godini taj problem ne može riješiti običnim pritiskom negdje odmah pored njene kase. Mislim, sa sto metara se vidi da imam dovoljno godina za litru malvazije. Nažalost.
Taman kad je odblokirala jednu i sjela na svoje mjesto, začuje se s druge kase vapaj za asistentom. Gospođa ponovno ustaje, kupci u redu ispred pokretne trake sinkronizirano kolutaju očima. Ona se opet provlači ispod ograde, uklanja grešku, ponovno se saginje, sjeda za svoju blagajnu, pokreće traku i vuče omekšivač od pet litara preko skenera.
Nije ni sjela, a krenuo je, kao u lošem vicu, generalni štrajk samoposlužnih blagajni. Blagajnica je sada odlučila biti malo “mislima odsutna”. Ovi ispred mene na brzoj blagajni gledaju je molećivo.
— “Oprostite,” javlja se čovjek u odijelu s moje strane inoxa, “možete li doći? Zablokiralo je nešto.” — “Evo, evo gospodine, samo da završim ovdje pa dođem,”
Ali prekipjelo je sada i “analognim” mušterijama. Gospođa sa zelenim šeširom, koja upravo odlaže konzerve mačje hrane na traku, gunđa sebi u bradu dovoljno glasno da je svi čuju: — “Dobro, nije mi jasno zašto mi moramo čekati samo zato što se oni tamo ne znaju služiti tim ekspres blagajnama.”
Stariji gospodin iza nje, kojeg često viđam sa psom na Rokovom perivoju, kima glavom i dodaje: — “Tak je. Kaj smo mi bedasti?” Sada se obraća nama s druge strane ograde: “Zakaj mi moramo čekati da se to vama sredi? Kad ne dođete sim i stanete lepo u red, a ne da terate gospođu da se svako malo provlači do vas?”
— “Gospodine,” javlja se poslovnjak, “nije do nas, nego nešto ne valja s blagajnom.
Sad se uključuje i jedna bakica s poslovnom idejom: — “Znate što, gospođo,” objašnjava izmorenoj blagajnici, “Vi biste trebali imati nekoga tko tamo stoji za tim kompjuterima i to rješava, a ne da se stalno provlačite dok mi, koji pošteno stojimo u redu, moramo čekati.”
— “A kaj, mi smo nepošteni jer idemo na samoposlužne?” poslovnjak se već vidno unervozio. “Zato što mi idemo na ove, kod vas je manja gužva. Kako ne razumijete ? A ionako nema dovoljno osoblja u trgovini.”
— “Da, ali baš zato i jest sve manje posla za ljude, zato kaj ih zamjenjuju mašine ,” poklapa ga onaj s Rokovog perivoja. “Vi zapravo tajkunima pomažete kad idete na te automatske. Žele zamijeniti ljude strojevima. To i jest plan. Da nas domaćih bude sve manje. Zato nam uvoze Nepalce.”
— “Čekajte, molim vas! Ne samo da smo nepošteni i nenormalni, nego smo krivi za automatizaciju i ekonomske migracije? Pa jeste li vi dobro u glavi?”
— “Ja sam sasvim dobro, hvala na pitanju, mladi gospodine,” uzvraća udarac Rokov perivoj. “Samo govorim kaj vidim da se događa u svetu.”
Zeleni šeširić opet negoduje: — “Nemojte tako, ja sam cijeli život radila u Njemačkoj, znam kako je biti strani radnik. Nije to lako, znate!”
Poslovnjak, potpuno frustriran, diže glas: — “Pa kakve veze imaju brze blagajne s poštenjem i stranim radnicima, pod milim bogom? O čemu mi raspravljamo?!”
Nije stigao ni dovršiti rečenicu kad se pojavio asistent – ovaj puta strani radnik s magičnim magnetskim privjeskom koji cijelo vrijeme slagao policu s higijenskim proizvodima. Previše zauzeti živahnom raspravom, nitko ga niti ne primjećuje. Opet sve blagajne rade.
Diskusija staje u isti tren. Svi se ponovno bave sobom. Svatko je opet u svom balonu. Poslovnjak tipka po telefonu, Zeleni šeširić trpa konzervu u kolica za plac, Rokov perivoj traži kovanice…. Sve se sad opet bavimo sobom ili telefonima. Konačno dolazim i ja na red brze blagajne. A u košari pureća šunka, smrznuti grašak, prženi kikiriki i flaša malvazije.
A u kurac.